Satantango

Satantango ★★★★★

This review may contain spoilers. I can handle the truth.

This review may contain spoilers.

"In the east, the sky clears as fast as a memory is forgotten. At dawn, it leans all red on the waving horizon. In the same the beggar trudges up the back steps of a church, the sun rises to give life to the shadows, and to separate earth and sky, man and animal, from the disturbing, strange unity in which they became inextricably intertwined."

Blatnjava poezija. Mučna beznadežnost nekako pretvorena u lepotu. Nema nade u ovom filmu, no postavlja se pitanje, jesmo li je mi napustili, ili ona nas? Promašeni životi, izgubljene duše, kiša koja nikada ne staje, vetar koji prolazi kroz nas. Bleda sećanja, ali blistavi snovi. Duše prazne kao kuće na kojima prokišnjava krov..

Jednog tmurnog i kišovitog jesenjeg jutra, Futakija su probudila crkvena zvona. Zatečen i zaprepašćen njihovim zvukom, u sebi je osetio nemir i zbunjenost. Odakle je mogao da dolazi taj zvuk? Crkveni krov je odavno uništen i ona nema zvono, dok je najbliže selo previše udaljeno da bi zvuk mogao da dopre dotle. On zna zašto se boji, sama činjenica da uopšte može da čuje crkvena zvona ga dovoljno plaši, a značenje iza njihovog zvuka ga je još više prestravilo. U slovenskim predanjima, zvona su upozoravala ljude na dolazeće nevolje ili božanski poziv. Ili nevolja dolazi po Futakija i njegove poznanike, ili im Bog šalje neku poruku. Nada je odavno napustila likove Sátántanga, a samim tim im je i Bog okrenuo leđa (ili oni njemu?). Ono što je Futakija probudilo je nešto što će on ostaviti samo za sebe, dok pokušava da se fokusira na nešto drugo što mu se bliži. Stanovnici maloga sela u Mađarskoj iščekuju veliku isplatu novca. Nakon toga planiraju da se spakuju i krenu u potragu za nekim novim i boljim životom. No na rep njihovog plana staće vest koju je u selo doneo oštar jesenjski vetar i koja se proširila brzinom kiše koja pada. U selo se vraćaju Irimiás i Petrina, njihovi stari poznanici za koje se već godinama smatra da su mrtvi.


Misterija je delom lik u ovom filmu, i igra ključnu ulogu. Kao gledaoci, mi u svet Sátántanga ulećemo kao neočekivani gosti na neku žurku (u slučaju ovog filma to bi verovatno bila neka sahrana) i već na samom početku imamo toliko pitanja. Odakle se čuje zvuk crkvenih zvona, i šta ona predstavljaju? Kakva je to isplata koju žitelji sela željno isčekuju i odakle im toliki novac? Ko su Irimiás i Petrina? Kako to da se vraćaju ako su već godinama navodno mrtvi? I najbitnije, zašto njihova pojava stvara toliki strah među svima? Misterija, strah i napetost su ključni aspekti kojima Tarr doprinosi na neverovatno umetnički i poetičan način na koji ću se vratiti malo kasnije. Samim saznanjem na povratak malopre napomenutih likova, zanimljivo je dodati kako u tom ključnom trenutnku kreće da pada kiša. Ona u ovom filmu takođe igra veoma poetičnu ulogu, predstavljajući neku božansku silu koja silazi ¬¬na zemlju i istoj daje plodnost. Ovime se implicira da su Irimiás i Petrina neka vrsta anđela čuvara koji se vraćaju kako bi ponudili spas i put u neko novo sutra koje može pomoći našim likovima. No strah ostaje, naši likovi se boje susreta sa njima i napetost polako raste..


Dolazi trenutak kada se napokon i mi kao gledaoci susrećemo sa njima i njihovim namerama, i imamo tu čast da njihovim prisustvom svedočimo pre ostalih. I onaj ko nam prvi zapada za oko i ko svojom pojavom može da zavlada celom situacijom je Irimiás. On bez razmišljanja ostaje najmisteriozniji lik u celom filmu. Njegove namere i postupci zajedno sa njegovom prošlošću ostaju nejasni i neistraženi do samog kraja. Dug crni sako, upadljiv crni šešir, neverovatno vešto baratanje rečima, kao i sama misterija,stvari su koje sačinjavaju njegov lik. Da li je on anđeo ili đavo ili neka viša sila? Samim ovim pitanjem možemo slobodno da se reflektujemo na nas kao gledaoce i našu poziciju u ovom filmu. Ko smo mi osuđujemo, i da li mi uopšte i možemo da posedujemo tako veliku moć? Sátántango nas kroz celo svoje trajanje stavlja u tu poziciju kroz gledišta različtih likova. Te tako više različtih i ključnih dešavanja vidimo više puta samo kroz drugačiji par cipela. Ovde nas film pita da li možemo da sudimo ovim bezdušnim ljudima i njihovim postupcima? Bog sve vidi, i on jedini može da sudi, makar se tako u narodu kaže, i ako mi ovde maltene sve vidimo, imamo li mi onda tu moć da nekoga za nešto osudimo? Ali opet, sa druge strane imamo nekoga čiju celu sliku ne znamo (Irimiás), no opet ni on takođe ne zna onoliko koliko mi znamo.Ili samo tako mislimo? Ali on uspeva da nadjača i povede ove ljude u nepoznato, i da im malu trunku nade. Može li čovek nadjačati Boga i sukobiti se sa njim? Neverovatno je koliko pitanja ovaj film postavlja, i koliko religijskih motiva ovde ima, a opet pored svega toga, Tarr je ateista. Irimiás je neko čiji lik i čija pojava predstavlja stvari u životu na koje nemamo odgovor ali za istim tim odgovorima uporno ali bezuspešno tragamo. No, pored svega toga, njegovo prisustvno je nešto što neobjašnjivo utične na naše živote i menja ih.


Sátántango je neverovatno delo umetnosti koje je što se svoje prezentacije tiče nešto nezaboravno. Ovaj Tarr-ov magnum opus ima dužinu od neverovatnih 440 minuta (sedam sati i dvadeset minuta), ovu neverovatno izazovnu dužinu krasi crno-bela fotografija i kadrovi čije trajanje nije ispod tri minute. Dužina ovog filma iako izazovna ipak je opravdana. Režiser je ovde hteo da prikaže mnogo toga i da se bavi mnogim teškim temama za šta mu je bilo potrebno dosta filmske trake. No dužina nije nešto o čemu imam toliko da kažem kao što imam o dužini kadrova. Ovaj film je sačinjen od svega 150 kadrova, kada uzmemo u obzir trajanje ovog filma, ovo je jedno neverovatno postignuće. Kao što već spomenuh, ne postoji scena u ovom filmu koja traje ispod tri minute. Neke scene čak obaraju i svetske rekorde i traju po „svega“ deset ili petnaest minuta. Mnogi bi se požalili na ovoliku dužinu, stim da slobodno možemo reći da se u većini tih scena ne dešava ništa i film lako može postati zamoran i naporan. Većina bi to možda i nazvala "proseravanjem" i prosto trenutak gde umetnik postaje previše pretenciozan. Lako je doneti takav sud ako se sve to uzme u obzir, no iskreno mislim da je ta "preterana" dužina opravdana. Tarr time pokazuje koliko je život velik, spor i dugačak. To su ti neki mali trenutci u našim životima koji se čine kao da traju večno. Kao što bi ona izreka rekla: "Godina prođe, dan nikad". Ali nešto što režiser takođe postiže tim dugim i rastegnutim kadrovima neverovatno pridodaje na dramskom elementu, napetosti a samim tim i misteriji. Ako se vratimo skroz na prvu scenu filma, u njoj vidimo stado krava kako izlazi iz štale i samo se šeta po dvorištu. Tarr nas na ovoj sceni drži čak osam minuta bez ikakvog reza ili prelaska na drugu scenu. Što smo više sa tim kravama, naša pitanja i napetost rastu. Ko su ove krave i šta one predstavljaju? Gde su to i gde idu? Hoće li se nešto dogoditi? Naše neznanje o onome šta sledi je ključan efekat koji dodaje na mistetiji i napetosti pa i samom našem interesovanju. Ovu uvodnu scenu sam uzeo samo kao primer, iako je skoro ceo film sačinjen od maltene istih takvih scena...


Zanimljiv detalj u ovom filmu je Tarr-ova odluka kada će preći sa jedne scene na drugu. Taj mali detalj nam je ispred nosa u skoro svakoj sceni u filmu, ali može veoma lako da promakne. Naime Tarr (skoro) nikada neće preći na neku drugu scenu ili kadar sve dok je neki lik u kadru. Tek nakon što ljudsko prisustvo u ovom filmu napusti kadar i mi budemo ostavljeni sa praznim kadrom koji gleda ne neku kuću, njivu ili prosto rečeno okolinu, umetnik nam daje taj mali momentar mira, u kojem možemo da udišemo i osetimo atmosferu i dušu ovog filma. On nam tu prikazuje koliko su ljudi i njihova prisutnost i svrha nebitni. Bili mi tu ili ne, vreme prolazi, svet ostaje isti i ide dalje, sa nama ili bez nas. Vreme će nas stići, i mi tu ne možemo ništa.
Neverovatno je kako Tarr stvara kontrast između života i smrti i mnogih drugih stvari u ovom filmu na tako jednostavan ali efektivan način. Muzika je retka pojava ovde, ali njena pojava u tih par scena igra neverovatno bitnu ulogu. U jednoj maloj sceni kada prvi put i dođemo u kontakt sa muzičkom postavom u ovom filmu, režiser nam daje pogled na jedan predivan krajolik i tu se zadržavamo neko vreme. Crno-bela fotografija stvara kontrast izmedju neba i zemlje. Nebo je belo i svetlo a zemlja tamna i blatnjava, i u daljini se spajaju u jedno. Ovde vidimo očigledan kontrast između života i smrti. Tu su takođe dobro i zlo, kao i mnoga druga poređenja koje mogu da se izvuku...


Tarr nas je već naterao da se zapitamo ko kome može suditi i kada. No nakon toga on se prebacuje na još jednu podjednako efektivnu i dosta sličnu tematiku koja ostaje sa nama do kraja filma. Dolazimo do famoznog dela u filmu sa devojčicom i njenom mačkom. Gledaću da ne otkrijem previše detalja u vezi sa ovim delom filma, ali ipak mislim da je ovo jedan od najvažnijih segmenata te ga definitvno vredi spomenuti. Ovde Tarr zalazi u temu toga ko ima kontrolu nad kim u našim životima. Da li smo svi jednaki, podjednako jaki, slabi, tužni, bespomoćni, ili ipak možemo da vladamo nad drugima i obrnuto. Ko tačno može vladati nad našim životima? Smemo li presuditi sami sebi? Ako ne smemo to znači da nemamo kontrolu nad našim životima, ali ko onda ima? Imamo li mi sami kontorlu nad našim postupcima i da li zbog istih ispaštamo?


Tarr ovu temu podebljava scenom koja dolazi nakon dela sa devojčicom, a to je Irimijin govor, što je po meni verovatno i najbolja scena u filmu. Ovde se ponovo vraćam na njegovog lika pošto ga ovde vidimo u punom sjaju, vidimo njegovu manipulaciju i kontrolu nad drugima koju uspeva da postigne ostajući što je više moguće misteriozan. On našim likovima pruža ruku spasa, nudi im pomoć i put u novi život. Nešto na šta će meštani morati da pristanu, svesni da im je to poslednja šansa da nešto promene i izvuku se. No film kasnije sve to dovodi u pitanje - jesu li se spasili? Hoće li im Irimiás zaista pomoći?


Da je Sátántangó takođe komentar na komunistički sistem koji je harao Mađarskom tokom osamdesetih u kojima se ovaj film i odigrava je nešto što ne bi trebalo da vas iznenadi. Neverovatno surov i realan prikaz pokvarenog sistema. Istrošeni životi koji su uništeni samoćom i bedom. Svetlo na kraju tunela se još uvek ne vidi za likove koji su se uputili u nepoznato, sa čovekom čije se pojave boje, i u kojeg imaju tanko poverenje ali sem njega ni jednu drugu opciju. Baš kao što smo mi kao gledaoci tokom celog filma u neznanju šta će se sledeće odigrati i kako, i naši likovi su u istoj situaciji. Zahvaljujući stanju u državi u kojoj žive, osuđeni su na očaj, na rad i ništa sem toga. Ispunjavanje snova je daleko od njih, a sa tim i sama ideja nekog sna. Mučenici koji za bolje ni ne znaju.

Kada spomenuh kako nema nade u ovom filmu, to sam bukvalno i mislio. Ali, postoji jedna scena koja nam uliva malo nade, mali zrak sunca koji se vidi kroz guste i kišne oblake. Tarr nam u ovoj sceni prikazuje ove ljude sa nešto ulivene nade. Neznana opasnost im još uvek preti, ali u tom trenutku je nada jedina stvar kojoj mogu da se vrate.

Ali jesu li naši likovi pronašli svoj mir i napokon skrenuli na put koji će ih voditi ka istom? Ima li Irimás neki drugi plan za njih? Mi to ne znamo, i možemo samo da se nadamo i nagađamo. Isto kao i oni. Oni ne znaju gde su, ali znaju da makar nisu tamo gde su nekada bili. Mogu da sanjare i mole se da će im se snovi ostvariti. Ali koji snovi? Kakve snove mogu imati ovakvi ljudi koji su izgubili sve, a opet nikada nisu ni imali šta da izgube? Čemu mogu da se nadaju živeći u strahu i okruženi istim toksičnim stanjem koje im ne pruža ni trunku dobrog...?

Na kraju svega ostao je još jedan lik čiju pojavu u ovom filmu nisam ni spomenuo. Njegova uloga u filmu je kratka ali ključna za razvoj i završetak cele priče. Svima poznat kao gojazni pijanac koji svoj pretrpani i neuredni dom napušta samo kada ide po nove zalihe alkohola, Doktor je jedan od najvažnijih likova u ovom filmu. Naš prvi susret sa njim odaje nam utisak kao da se on igra nečega što se lako može usporediti sa onime što radi James Stewart u "Rear Window-u". Doktor svojim dvogledom špijunira poznanike iz svoje kuće, i sve vreme izigrava neku vrstu nemog posmatrača. Zanimljiv i ključan detalj su dnevnici koje krije u fijoci. Svaki dnevnik na naslovnoj strani nosi ime jednog od likova iz ovog filma. Doktor stalno zapisuje nova zapažanja u vezi sa nekim od likova. Ovo je verovatno i najbitniji detalj u vezi sa njim, uzevši u obzir da ga ne vidimo više do kraja filma, i ne znamo šta mu se dogodilo, ali saznajemo da je Doktor možda nešto otkrio. Odgovor na pitanje koje je mučilo jednog od likova, pitanje koje je mučilo čak i nas pa i samog Doktora. Iako odgovor postavlja još više pitanja, Doktorova reakcija na celu stvar je ono što daje ključni efekat. On je uplašen i sada se više nego ikada boji kontakta sa spoljašnjim svetom. Šta je to što ga je toliko uplašilo i dotaklo? Mi to ne znamo, kao ni značenje njegovih poslednjih reči koje probijaju barijeru izmedju realnosti i fikcije, sna i jave, ili možda nečeg većeg?

Svet je pun misterija i pitanja, ali da li je sve u odgovorima? Ko uopšte postavlja ta pitanja? Možemo li pronaći našu svrhu i cilj života ako ih postavljamo? I zašto su ona uopšte i postavljena? Umetnost je tu da postavi pitanja a na nama je da pronađemo odgovore. Sátántangó je to parče umetnosti. Vešto sagrađeno, i nažalost pomalo zaboravljeno delo puno sirove emocije koja izaziva svog gledaoca na jedan dugi i pakleni tango...

arsagen liked these reviews